Naposletku

Uglavnom… da. Pišem. Od dvanaeste godine… Razvijam rečenice konstantno.
Mnogo puta sam poželjela napisati knjigu. I pokušala to ostvariti. Najčešće autobiografsku, jer s maštom i nisam baš na “Ti”… Ako i pokušam, opet se sve svede na moj život. Elem,uzmem ja poneki sat… dapače slobodan. Ok, lažem, kad dobijem želju za pisanjem, ostavljam sve obaveze. Možda zbog toga moja mama govori o tome s prezirom. No dobro.
Znači sjednem ja, i hop. Zastanem… Gledam u prazan monitor (nekada papir) i pogled luta…

Tako je teško početi pisati… To mi je uvijek bio najgori dio… Inače, kada napišem jednu rečenicu sve ostale same dolaze. Ali do tada… oči lutaju.
Također, dosta je bitno i moje raspoloženje, i osjećaji koji me tada obuzimaju, jer o njima isključivo mogu pisati.
Bilo je, tokom školovanja, radova koje su mi hvalili na sav glas, ali i sramotnih ocjena i začuđenih pogleda profesora. Pa de, svakom se može desiti…

Dakle, prva rečenica i inspiracija vrlo bitna!

Uvijek mogu napisati post, bar za ove 3-4 godine, koliko ih pišem, to mi nikada nije predstavljalo problem. Međutim, odlučiti se za knjigu… Pff…

Najviše što sam ispisala, kao autobiografski roman, bile su četiri stranice… Nakon kojih sam shvatila da ja o pisanju pojma nemam… I da mi svi sole pamet raznim komplimentima.

Možda ponekada moje misli izraze koju dobru rečenicu, ali to je sve…

Nikada neću postati pisac, iako mi je to životni san… Bila sam željna dosta toga uraditi, time se baviti ostatkom života, ali kome god sam izrazila tu misao, bilo je podsmijeha i ona slavna rečenica: “Nema od tog hajra!”

Ne znam ni zašto ovo pišem… Možda jer sam maloprije gledala film o momku koji je imao moj san, i htio ići na fakultet da usavrši svoj talent… Eh, ali on je uspio napisati knjigu. Nije uspio završiti, ali uspjet će i to. Jer ima talenta…